Novo izdanje Burevesnika!
Silvia Federici: Kaliban i veštica - žene, telo i prvobitna
akumulacija.
Možete je naći u knjižari Što čitaš? i kod nas u infoshopu...
O knjizi neka više kaže par citata, svakako je preciznije od bilo kakve interpretacije:
"Ubrzo posle povratka… suočila sam se s posebnom vrstom 'ograđivanja':
sa ograđivanjem znanja, sa sve većim gubitkom istorijskog osećaja za
našu zajedničku prošlost kod nove generacije. To je razlog zašto u
Kalibanu i veštici rekonstruišem antifeudalne borbe iz srednjeg veka,
kao i borbe u kojima se evropski proletarijat suprotstavljao pojavi
kapitalizma. To sam pokušala ne samo zato da bih nespecijalistima
omogućila uvid u dokaze na kojima počiva moja analiza već i da bih kod
mlađe generacije oživela sećanje na dugačku istoriju otpora, kojoj danas
preti brisanje. Spasavanje tog istorijskog sećanja je od ključnog
značaja, ako želimo da pronađemo alternativu kapitalizmu. Naime, ta
mogućnost zavisi od naše sposobnosti da čujemo glasove onih koji su išli
sličnim putevima."
"… isti onaj odnos koji je
kapitalizam uspostavio između zemlje i rada počeo je da se primenjuje i
na telo i rad… Kao i zemlju, telo je trebalo kultivisati, a pre svega
slomiti, da bi se moglo doći do njegovog skrivenog blaga. Naime, iako je
telo uslov postojanja radne snage, ono je i njena granica, kao glavni
element otpora njenom iskorišćavanju. Prema tome, nije bilo dovoljno
presuditi da telo samo po sebi nema nikakvu vrednost. Telo je moralo da
umre, da bi radna snaga mogla da živi." (str. 180)
“… ironično
je to što su južnoamerički revolucionari za simbol svog otpora
kolonizaciji uzeli Kalibana, a ne njegovu majku, vešticu Sikoraks.
Naime, Kaliban je mogao da se bori protiv svog gospodara samo tako što
ga je proklinjao na jeziku koji je naučio od njega, postavši tako
zavistan od ‘oruđa svog gospodara’ čak i u svojoj pobuni. Mogao je biti i
obmanut kako se može osloboditi kroz silovanje i inicijative koje su u
Novi svet doneli neki oportunistički beli proleteri, koje je ovaj
obožavao kao bogove. Nasuprot tome, Sikoraks, veštica tako moćna ‘da
mesecom je samim vladala, i oseku i plimu pravila’ (Bura, čin V, scena
1), mogla je da svog sina poduči kako da poštuje lokalne sile – zemlju,
vode, drveće, ‘prirodna blaga’ – kao i one komunalne veze koje su, tokom
vekova patnje, nastavile da hrane borbu za oslobođenje, sve do naših
dana…” (str. 282 )
Ohrabljeni zadnjom
radionicom od koje smo toliko mirisali da su nas pčele pratile doma a
psi nam pjevali da možemo tuš objesiti mačku o rep, nastavljamo sa
samoedukacijskim radionicama na kojima ćemo naučiti raditi prirodnu
zubnu pastu!
