Silvia Federici: Kaliban i veštica - žene, telo i prvobitna akumulacija.
Možete je naći u knjižari Što čitaš? i kod nas u infoshopu...
O knjizi neka više kaže par citata, svakako je preciznije od bilo kakve interpretacije:"Ubrzo posle povratka… suočila sam se s posebnom vrstom 'ograđivanja': sa ograđivanjem znanja, sa sve većim gubitkom istorijskog osećaja za našu zajedničku prošlost kod nove generacije. To je razlog zašto u Kalibanu i veštici rekonstruišem antifeudalne borbe iz srednjeg veka, kao i borbe u kojima se evropski proletarijat suprotstavljao pojavi kapitalizma. To sam pokušala ne samo zato da bih nespecijalistima omogućila uvid u dokaze na kojima počiva moja analiza već i da bih kod mlađe generacije oživela sećanje na dugačku istoriju otpora, kojoj danas preti brisanje. Spasavanje tog istorijskog sećanja je od ključnog značaja, ako želimo da pronađemo alternativu kapitalizmu. Naime, ta mogućnost zavisi od naše sposobnosti da čujemo glasove onih koji su išli sličnim putevima."
"… isti onaj odnos koji je kapitalizam uspostavio između zemlje i rada počeo je da se primenjuje i na telo i rad… Kao i zemlju, telo je trebalo kultivisati, a pre svega slomiti, da bi se moglo doći do njegovog skrivenog blaga. Naime, iako je telo uslov postojanja radne snage, ono je i njena granica, kao glavni element otpora njenom iskorišćavanju. Prema tome, nije bilo dovoljno presuditi da telo samo po sebi nema nikakvu vrednost. Telo je moralo da umre, da bi radna snaga mogla da živi." (str. 180)
“… ironično je to što su južnoamerički revolucionari za simbol svog otpora kolonizaciji uzeli Kalibana, a ne njegovu majku, vešticu Sikoraks. Naime, Kaliban je mogao da se bori protiv svog gospodara samo tako što ga je proklinjao na jeziku koji je naučio od njega, postavši tako zavistan od ‘oruđa svog gospodara’ čak i u svojoj pobuni. Mogao je biti i obmanut kako se može osloboditi kroz silovanje i inicijative koje su u Novi svet doneli neki oportunistički beli proleteri, koje je ovaj obožavao kao bogove. Nasuprot tome, Sikoraks, veštica tako moćna ‘da mesecom je samim vladala, i oseku i plimu pravila’ (Bura, čin V, scena 1), mogla je da svog sina poduči kako da poštuje lokalne sile – zemlju, vode, drveće, ‘prirodna blaga’ – kao i one komunalne veze koje su, tokom vekova patnje, nastavile da hrane borbu za oslobođenje, sve do naših dana…” (str. 282 )
Nema komentara:
Objavi komentar